Vaša korpa je prazna
POČETNA » Blogovi » Dr Džon Kristofer » Dr Kristofer uz pomoć crnog oraha spasao život vodniku

Dr Kristofer uz pomoć crnog oraha spasao život vodniku

24.10.2018.
Dr Kristofer uz pomoć crnog oraha spasao život vodniku

Ovu neverovatnu priču o moći prirodnog lečenja koju ćemo Vam sada ispričati napisao je David Kristofer, sin čuvenog doktora Džona Kristofera, u znak sečanja na svog oca.

Izbio je Drugi svetski rat. Tek nekoliko meseci pošto je stupio u brak, Rej je dobio poziv u vojsku. Poziv mu je ostavljen na kućnom pragu, da se javi na aktivnu vojnu službu. Tada je imao 35 godina, bio je po drugi put oženjen, sa dve porodice koje treba da izdržava. Javio se na poziv i uložio prigovor savesti, priloživši svoju brošuru kao dokaz za svoja čvrsta uverenja.

„S ponosom ću da služim moju zemlju na liniji fronta. Nosiću nosila koja mogu da spasu živote, ali neću da nosim pušku, zato što ne mogu da ubijem drugo ljudsko biće, izjavio je.

Tokom obuke rečeno mu je da ponese pušku na noćnu stražu, ali je odbio da to učini. Oficir mu je dobacio noćnu palicu, ali je odmahnuo glavom i odbio palicu zato što je njome bilo moguće ubiti čoveka. Oficir je naredio da ga drže pod stražom do jutra, kada mu je suđeno zbog pobune. Oficir koji ga je saslušavao je tresnuo šakom o sto:

„Kakva budalaština! Prigovor savesti koji neće da nosi noćnu palicu?! Šta bi bilo kada bi svako na svetu razmišljao kao ti?“

„Tada ne bi bilo rata“, odgovorio je Rej.

„To je odgovor koji sam tražio“ odgovori oficir. „Uzmi ovu kartu, ona pokazuje da si prigovarač savesti i više te niko neće izazivati“.


Iz mesta Fort Daglas u državi Juta, Rej je otputovao u mesto Fort Luis u državi Vašington, gde mu je dodeljeno da nadgleda medicinski dispanzer. To je bila još veća ironija pošto je Rejmond Kristofer, jedan samo običan vojnik, izdavao naređenja apotekarima i terapeutima koji su svi imali viši čin od njega. Čak je i čistač imao viši čin od njega. Pod komandom majora Šumata, Rej je bio odgovoran za celokupan rad tog dispanzera. Isprva se osećao isfrustrirano i ljutito. Toliko toga je naučio i video lečeći prirodnim metodama i ishranom (već je pomogao mnoštvu ljudi tim metodama), a tu je bio ograničen na standardne medicinske procedure. Znao je da postoji bolji put i da bi se vojnici koji imaju razne zdravstvene poremećaje brzo oporavili prirodnim tretmanima. Međutim, major Šumat je bio oštro protiv takvih tretmana, pa je Rej provodio vreme posmatrajući delovanje ortodoksnih lekova i lečenja, odnosno gledao je iz prve ruke beskorisnost takvih tretmana. Shvatio je da standardna medicina zapravo leči posledice, odnosno simptome bolesti, a ne i sam uzrok bolesti. Jednog dana u dispanzer je došao vojnik sa navodno neizlečivom bolešću. To je promenilo tok Rejmondovog života.

Na sastanku osoblja, kojem su prisustvovali načelnici osam dispanzera, major Šumat, koji je u civilu bio dermatolog sa privatnom praksom, rekao je da nikada u svom životu nije video tako loše stanje zaraznog impetiga kod pacijenta. Vojnik je hospitalizovan devet puta. Svaki put bi mu se stanje donekle popravilo, ali bi impetigo potom buknuo čim bi izašao iz bolnice. U pomoć su pozvani specijalisti iz istočnih Sjedinjenih Država, ali ništa nisu mogli da učine. Major Šumat je doveo pacijenta i svo medicinsko osoblje, izuzev Reja, ostao je bez teksta od užasa. Vojnikova glava bila je obrijana što je bolje bilo moguće, ali gde god mu je izbijala kosa tu je na lobanji bila skorena krasta veličine oko 2,5 cm.

„Divnog li slučaja impetiga! uskliknuo je Rej (koji dotle nikada nije video tako pogoršan slučaj impetiga).

„Mora da si rođen kao doktor“ reče mu Šumat, pljesnuvši ga po ramenu. „Ovo je nešto najneverovatnije što sam i ja video ikada u životu. Ali, nažalost, moramo da oslobodimo ovog čoveka od vojne obaveze“.

„Protestujem!“, uzviknuo je vojnik „Došao sam čist u vojsku i zarazio se ovde, a sada hoćete da nosim ovu prljavštinu kući ženi i deci. Ne pada mi na pamet!“

„Žao mi je, ali mi ništa više ne možemo da učinimo“ odgovori Šumat. „Uradili smo sve što je u našoj moći. Upotrebili smo svaki lek koji nudi medicinska nauka i ništa nije uspelo. Moramo da te oslobodimo i bićeš otpušten sa počastima“.

„Samo trenutak“, reče Rej „Moguće je izlečiti tog čoveka“.

Šumat se obrnuo i pogledao ga. „Nikakve tvoje proklete biljke!“ Ostali oficiri su prevrnuli očima i vrisnuli od smeha.

Vojnik je ponovo progovorio: „I ja imam nešto da kažem. Briga me hoće li da mi na glavu stavi i konjsku balegu, ako će to da me izleči“.

Šumat zastade, pa reče: „Dobro. Ako potpišeš da vojska i vlada ne snose nikakvu odgovornost, možeš na takav tretman“.

Papire je potpisao i stavljen je pod nadzor vojne policije 24 sata da ne bi pobegao. Po završetku sastanka jedan od oficira je podrugljivo upitao: „Kada će biti to veliko otkriće?“

„U ponedeljak ujutru“ odbrusi mu Rej, a da nije prethodno promislio o tom odgovoru. Tek onda je shvatio da ima nedelju dana. Tu daleko od kuće, bez bilja kojim se obično koristio, morao je da isceli najgori slučaj impetiga koji je ikada video u životu. Odmah je pozvao prijatelja u Solt Lejk Sitiju, koji je u dvorištu imao crni orah. Objasnio mu je svoju dilemu i taj prijatelj je pristao da mu sakupi ljuske crnog oraha, iako je zemljište prekrivao sneg. Noću su te ljuske dopremljene u Fort Luis. Rej ih je podigao ujutru. Bile su potpuno pokisle, što je moglo da utiče na njihovu snagu. Osim toga, imao je samo alkohol za utrljavanje, umesto alkohola od žita. Alkohol od žita nije postojao u vojnom medicinskom sistemu. I umesto 14 dana na raspolaganju da omekša tinkturu, izračunao je da ima samo dva dana na raspolaganju. Sve vreme je nosio tinkturu sa sobom i sve vreme ju je žestoko tresao. Na kraju ju je procedio i napravio oblog veličine šlema za vojnikovu glavu. Ostavio mu je uputstvo da oblog mora do kraja nedelje da bude natopljen tinkturom. Ostavio je i recept vodniku koju zdravu hranu vojnik treba da jede.

I pre nego što je primetio, došao je ponedeljak ujutru i sastanak svih načelnika dispanzera. Okupili su se spremni da izvrgnu Reja ruglu zbog toga što biljem tretira bolesti. „Jesu li svi spremni?“, upita Šumat podrugljivim tonom. „Redove Kristoferu, jesi li spreman da nam pokažeš svoje čudo?“

„Spreman sam“ odgovorio je Rej pomalo nervozno, ali odlučno. „Nisam još video pacijenta, ali sada ćemo svi da ga pregledamo“.

Straža je uvela vojnika i Rej je vešto isekao traku zavoja. Kada je podigao oblog oko vojnikove glave, zavoji su povukli sa sobom kraste i vojnikova lobanja je ostala čista kao kod bebe. Impetigo je nestao. Nije bilo nijednog ožiljka.

Oficirima je vilica „ispala“ od čuda. „Nikada nešto ovakvo još nisam video u svoj mojoj praksi!“ povika Šumat. Odveo je Reja na stranu. „Pogrešno sam te procenio, doktore Kristofer“, prizao je. „Od danas imaš puno dopuštenje da lečiš biljem. Napravi ovde sebi laboratoriju. Radi sve što treba, dokle god si pod mojom jurisdikcijom u Fort Luisu“.

Tako je Rej postao jedini lekar-herbalista u američkoj vojsci, tokom Drugog svetskog rata. Njegova tinktura od crnog oraha postala je čuvena u lečenju ne samo ekcema, nego i za lečenje gljivica i tropskih čireva. Kada su vojnici čuli da doktor Kristofer leči te čireve, koji su izbijali na nogama, udesetostručio se broj njegovih pacijenata. Na kraju je ta tinktura postala delotvorna i u lečenju skrofula, ekcema, gljivica, herpes zostera i hroničnih čireva.


David Kristofer
 

Proizvod se dodaje u korpu. Molimo Vas sačekajte.
Upešno ste dodali proizvod u korpu. Da završite kupovinu kliknite ovde. Da otvorite korpu kliknite ovde.
Proizvod se dodaje u favorite. Molimo Vas sačekajte..Proizvod se izbacuje iz favorita. Molimo Vas sačekajte..