Vaša korpa je prazna

Vens Ferel: Vakcine, novi genocid? (2) - Industrijska proizvodnja novih bolesti

05.03.2017.
Vodeći svetski zdravstveni problem su vakcine i njihova masovna upotreba. Sa ovom strašnom istinom koja je višestruko potvrđena, ne bi se složila samo mafija iz Svetske zdravstvene organizacije, koja je glavni lobista farmaceutske industrije i glavni oslonac njene mafije. Ali, nezavisni stručnjaci i mnoge civilizovane države i njihova nadležna ministarstva, odavno su skrenuli pažnju da vakcine primaju na svoju odgovornost. Pre nekoliko godina, ministarka zdravlja Poljske, službeno je zabranila njihovu upotrebu.
Vens Ferel: Vakcine, novi genocid? (2) - Industrijska proizvodnja novih bolesti

Zauške su retko opasne u detinjstvu; obično nestaju u roku od de- set dana nakon oboljevanja na prirodan način. Kao rezultat dolazi do trajnog imuniteta. Međutim, opasno je kada ih dobiju muškarci posle puberteta. Kod oko 35% razvija se orhitis, ili zapaljenje testisa. To može da dovede do steriliteta.

Kako vakcina protiv zauški pruža imunitet koji nije doživotan – već postepeno nestaje, dečaci koji su primili vakcinu protiv zauški mogu da dobiju zauške kasnije tokom života, sa opasnim komplikacijama. Statistike otkrivaju da se zauške sve češće javljaju nakon detinjstva, kao posledica vakcinacije protiv zauški (R.S. Mendhelson, M.D., How to Raise a Healthy Child, pp. 29-30, 213-214).

Vakcina protiv zauški takođe može da izazove neposredne i štetne reakcije, uključujući groznične napade, osip, jednostranu nervnu glu- voću, a povremeno može da izazove i encefalitis.

Navodi se da nedavno proizvedena vakcina protiv zauški dovodi do veće učestalosti encefalitisa („Clinical and Epidemiological Features of Mumps Meningoencephalitis and Possible Vaccine-Related Disease,“ Pediatric Infectious Disease Journal, November 1989, pp. 751-754).

Upotreba vakcine protiv zauški, koja je povezana sa ozbiljnim sporednim efektima, izgleda neopravdana. Primena vakcine tokom adolescencije bi mogla samo da produžava problem slabljenja imuniteta i da pomeri pojavu bolesti i njene komplikacije na još stariju populaciju“ (Randall Neustaedter, O.M.D., The Immunization Decision, 1990, p. 60).

Govorilo se da decu treba vakcinisati protiv rubele da ne bi prenela bolest na trudnice. Međutim, istraživanje dr Stefana Šoenbauma i njegovih saradnika iz 1975, posebno izvršeno upravo radi tog pitanja – otkrilo je iznenađujuću činjenicu da odrasle žene dobijaju rubelu od drugih odraslih osoba, a ne od dece (S.C. Schoenbaum, et al., „Epidemiology of Congenital Rubella Syndrome: The Role of Material Pa- rity,“ Journal of the American Medical Association, 1975, Vol. 233, pp. 151-155).

U časopisu American Journal of Diseases of Childhood izvešteno je sledeće:


Dvadesetomesečni dečak je bio dobro do desetog dana nakon vakcinacije kombinovanom vakcinom protiv zauški-rubele. Prvobitni problemi bili su nesposobnost stajanja na levoj nozi i bol u svim udovima. Slabost se proširila na obe noge i penjala se uključujući sve ekstremitete. Pregled je otkrio osetljivo dete sa potpunom paralizom svih udova i nesposobnošću držanja glave uspravnom. Kod pacijenta je postojala jasna osetljivost mekog tkiva na svim udovima. Neurološka pro- cena nije mogla da ustanovi prisustvo refleksa istezanja mišića“. (J. R. Gunderson, „Guillain – Barré Syndrome: Occurrence Following Combined Mumps-Rubella Vaccine,“ American Journal of Diseases of Childhood, 1973, Vol. 125, pp. 834-835).

Influenca (grip)

Većina ljudi influencu naziva „grip“. Vakcine protiv gripa variraju po tipu i efektima, iz godine u godinu. Stalno se razvijaju novi sojevi u pokušaju savladavanja epidemije gripa za datu godinu. Naravno, to takođe znači da vakcinacija protiv gripa prethodne godine ne može puno da pomogne osobi naredne godine.

Više od 500 ljudi koji su primili vakcinu protiv gripa 1976. godine ostalo je paralizovano uz Gilen-Bare sindrom. Trideset njih je umrlo. Tokom te iste godine, stopa učestalosti Gilen-Bare sindroma među američkim vojnim osobljem vakcinisanim protiv gripa bila je 50% veća u odnosu na nevakcinisane civile. Dr Džon Sil (John Seal) sa Nacionalnog instituta za alergije i infektivne bolesti veruje da su ‘bilo koja ili sve vakcine sposobne da prouzrokuju Gilen-Bare sindrom“ (N. Z. Miller, Vaccines: Are They Really Safe and Effective, 1992, p. 44.)

Medicinski izveštaji otkrivaju da je jedan od efekata programa vakcinacije protiv svinjskog gripa bila multipla skleroza kao i Gilen-Bare sindrom. Komentarišući ovu vezu, dr Vajzbren (Waisbren) je predložio da virus iz vakcine protiv svinjskog gripa možda oštećuje ili uništava mijelin koji oblaže spoljašnjost nerava.

"Da li je moguće da antigen iz vakcine protiv svinjske influence iza- ziva kod nekih pacijenata imuni odgovor na osnovne proteine mijeli- na – one koji okružuju periferne nerve kod pacijenata kod kojih se javi Gilen-Bare sindrom, i oko centralnih nerava kod pacijenata kod kojih dođe do pojave poremećaja sličnog multiploj sklerozi?“ (Burton A. Waisbren, M.D., ‘Swine Influenza Vaccine’, Annals of Internal Medi- cine, July 1982, p. 149).

Dr Robert Kouč (Robert Couch) sa Bejlor univerziteta iz Hjustona u Teksasu je u januaru 1982. godine svedočio pred američkim savetodavnim komitetom službe zdravstvene zaštite zadužene za imunizaciju. On im je ispričao o većem broju starijih osoba koje su imale istoriju hroničnih poremećaja. Nakon što su primili vakcinu protiv gripa, neke od njihovih alergija i drugih problema postali su gori; kod nekih sa hipertenzijom došlo je do porasta krvnog pritiska; neki sa dijabetesom imali su povećan nivo šećera u krvi; nekima sa gihtom stanje se pogoršalo; kod nekih osoba sa Parkinsonovom bolešću došlo je do povećanja nespretnosti.

Izveštaji koji povezuju imunizaciju sa Rejevim sindromom nastavljaju da se pojavljuju. Pri epidemiji koja je pogodila 22 dece u Montrealu, pet je primilo vakcine (vakcine protiv malih boginja, rubele, DTP, i Sejbinove polio vakcine) u roku od tri sedmice pre smeštanja u bolnicu. Iako su Centri za kontrolu bolesti brzo predložili vezu između Rejevog sindroma i određenih epidemija gripa, nisu, koliko ja znam, podjednako razmotrili vezu između ove bolesti i same vakcine protiv gripa“. (Robert Mendelsohn, M.D., San Francisco Chronicle, May 22, 1978).

Rubela

Kada dete dobije rubelu, rezultat je blaga bolest sa malo problema. U stvari, većina njih ni ne primeti da je ima. Simptomi su curenje iz nosa, bol u grlu, veoma blaga temperatura, i donekle uvećani, osetljivi limfni čvorovi sa strane vrata. Ružičaste, blago izdignute ospe pojavljuju se na koži.

Međutim, situacija je potpuno drugačija ako trudnica oboli tokom prvog tromesečja (prva tri meseca trudnoće). Njena beba može da se rodi sa urođenim manama (kao što su defekti udova, mentalna retardacija, poremećen vid, oštećen sluh, ili srčane mane).

Očigledno, opasno je vakcinisati mladu devojčicu protiv rubele! Kada kasnije imunitet nestane, ona je odrasla – i tada može da dobije rubelu za vreme rane trudnoće. Rezultat može da bude dete sa urođenom manom. To je dovoljan razlog zbog koga vakcinu protiv rubele ne treba tek tako davati deci. Iako je u medicinskim krugovima poznato da približno 25% vakcinisanih protiv rubele gubi imunitet u roku od pet godina (R.S. Mendhelson, The Risks of Immunizations, 1988, p. 4), ipak se deci – uključujući devojčice – rutinski daju MMR vakcine-koje uključuju vakcinu protiv rubele.

Vakcinu protiv rubele je nepotrebno davati dečacima, pošto je ovo oboljenje od malog značaja za muškarce. Međutim, opasnost od inficiranja trudne žene virusom rubele predstavlja veoma ozbiljan razlog za zabrinutost. Dr Antoni Moris (J. Anthony Morris), bivši rukovodilac Uprave za hranu i lekove, istakao je 1977. u časopisu National Health Federation Bulletin, ‘Dečake ne treba vakcinisati pro- tiv rubele jer je za dečake rubela relativno beznačajna bolest… Vakcinacija protiv rubele povećava šanse da trudna žena dobije virus iz vakcine od sina koji je nedavno vakcinisan’“ (The Dangers of Immunization, 1987, p. 53). „I do 26% dece koja su primila vakcinu protiv rubele pri nacionalnim programima testiranja razvilo je artralgiju i artritis. Mnogima je bila potrebna medicinska pomoć, a neka su smeštena u bolnicu da bi bila testirana na reumatičnu groznicu i reumatoidni artritis“. („Science Aftermath,“ Science, March 26, 1977).

Očigledno je da vakcinacije dece protiv rubele koja se vrši tek nekoliko godina, nije veoma uspešna“, (Dr. Plotkin, professor of pediatrics at the University of Pennsylvania School of Medicine).

Istraživanje sprovedeno tokom epidemije rubele u Kasperu, u Vajomingu, otkrilo je da je 73% obolele dece već bilo vakcinisano protiv nje. Pri izbijanju ove bolesti u Melburnu, u Australiji, 80% od svih vojnih regruta koji su dobili bolest primilo je vakcinu protiv rubele četiri meseca pre toga (Australian Nurses Journal, May 1978). U negativne sporedne efekte vakcinacije protiv rubele spadaju artritis, artralgija (bol u zglobovima), i polineuritis (bol perifernih nerava, ili paraliza).

Možda poznajete nekog sa sindromom hroničnog zamora, čijeg izazivača naučnici nazivaju Epstajn-Bar virus. Pre 1982. godine nije postojao u Sjedinjenim Državama. Neprekidno stvaramo nove bolesti! Istraživači sada znaju da ga je proizvela nova vakcina protiv rubele (prvi put primenjena 1979). Kada dete primi vakcinu, Epstajn-Bar virus može da ostane u njegovom telu godinama i da ga, običnim kontaktom, prenese na druge (A.B. Allen, M.D., „Is RA27/3 a Cause of Chronic Fatigue?“ Medical Hypothesis, Vol. 27, 1988, pp. 217-220; i A.D. Lieberman, M.D., „The Role of Rubella Virus in the Chronic Fati- gue Syndrome,“ Clinical Ecology, Vol. 7, No. 3, pp. 51-54).

U članku koji je sproveo pregled statističkih dokaza štetnih efekata obavezne vakcinacije protiv rubele u Nju Džerziju, izneti su sledeći komentari:

HEW (američko ministarstvo za zdravlje, obrazovanje i socijalnu pomoć) je početkom 1970. izvestilo da je i do 26% dece koja su primila vakcinu protiv rubele pri nacionalnim programima testiranja razvilo artralgiju i artritis. Mnogima je bila potrebna medicinska pomoć, a neka su smeštena u bolnicu da bi bila testirana na reumatičnu groznicu i reumatoidni artritis. U Nju Džerziju ovaj isti program testiranja pokazao je da je 17% vakcinisane dece razvilo artralgiju i artritis…Izveštaj HEW-a ukazuje da je 1967. godine u celoj SAD prijavljeno samo 87 slučajeva sindroma kongenitalne rubele; dvanaest slučajeva je prijavljeno u Nju Džerziju. Teško da ove statistike opravdavaju obogaljenje procenjenih 340.000 dece u državi Nju Džerzi, kao rezultat vakcine protiv rubele. Štaviše, pišući za poslednji broj časopisa New England Journal of Medicine, dobitnik nobelove nagrade dr Džon Enders (John Enders) sa Harvarda, izrazio je zabrinutost da mlade devojčice koje se danas vakcinišu imaju veće šanse da dobiju bolest kada odrastu i počnu da dobijaju decu nego da su prirodno dobile bolest tokom detinjstva. Nalazi ukazuju da vakcinacija može da uspostavi samo delimičnu otpornost koja ne traje dugo niti pruža trajni imunitet kao prirodna infekcija“. –( Science, March 26, 1977, p. 9.)

Neobična je činjenica da su dva medicinska časopisa izvestila da se u mnogim bolnicama zahteva od celokupnog osoblja da prime vakcinu protiv rubele – ali lekari (oni su ti koji čitaju medicinske časopise) odbijaju da prime vakcinu protiv rubele dok ih drugo bolničko osoblje dobrovoljno prima („Rubella Shots for Hospital Employess“ The Doctor’s People: A Medical Newsletter for Consumers, August 1991, pp. 1-2). U drugom istraživačkom izveštaju je napomenuto da je 90% akušera i više od dve trećine pedijatara odbilo da primi vakcinu protiv rubele („Rubella Vaccine and Susceptible Hospital Employees: Poor Physician Participation“; Journal of the American Medical Association, February 20, 1981). Ti lekari rade u okviru dve medicinske oblasti koje su najstručnije za opasnosti vakcina.

Sedmog avgusta 1989. primila sam rubela, male boginje, i vari-čela zoster titar IGg vakcine. Školujem se za medicinsku sestru. U roku od tri sedmice počela sam da se osećam slabo, umorno i tromo. To je dovelo do utrnulosti u obe ruke i stopala. Do novembra se razvio Gilen-Bare sindrom i dva meseca sam provela u bolnici. Nisam mogla da hodam, imala sam poteškoće da pomeram gornje udove, imala urinarne i abdominalne probleme, delimičnu paralizu lica, i značajno sam smršala. Pre toga sam bila aktivna zdrava žena, željna da završi program za medicinsku sestru“ (Vaccine Reaction Report, National Vaccine Information Center, November 25, 1991, pp. 23-24).

U narednoj izjavi, „imunizacija krda“ predstavlja australijski izraz za ono što mi zovemo „masovna imunizacija“: ne odnosi se na vakcinisanje životinja.

Seminar o rubeli je održan u oktobru 1972. na odeljenju za patologiju, univerzitetskom odeljenju Ostin bolnice u Melburnu, u Australiji. Dr Beverli Alan (Beverly Allan), virolog, iznela je brojne dokaze protiv efektivnosti vakcine. Ona je bila toliko zapanjena onim što je ustanovila da je, kao i sve veći broj naučnika, dovela u pitanje celokupnu oblast vezanu za imunizaciju krda“ (G. Dettman, Ph.D., and A. Kalokerinos, M.D., „Does Rubella Vaccine Protect?“ Australian Nur- ses Journal, May 1978).

Kada roditelji odvedu svoju decu na rutinski lekarski pregled, standardna je procedura da im lekari daju MMR vakcine. One bi trebalo da štite od zauški, malih boginja, i rubele. Medicinske smernice preporučuju da se ove vakcine daju deci staroj oko 15 meseci.

Pertuzis (veliki kašalj)

Voleli bismo da vidimo smanjenje broja slučajeva bolesti po što je manjoj ceni moguće. Međutim, ovaj cilj je teško ostvariti jer način razvoja imuniteta protiv velikog kašlja nije jasan; zbog toga znamo malo toga o principu imunizacije od bakterije. Da bismo ostvarili zaštitu dajemo celu bakteriju kako bismo omogućili domaćinu da pronađe efektivan imunološki odgovor. Zbog toga moramo da uključimo sve komponente bakterije, uključujući toksične(Vincent Fulginiti, M.D., 1984, navedeno u H.L. Coulter and B.L. Fisher, A Shot in the Dark, p. 205).

Medicinsko ime za veliki kašalj je „pertuzis“. To može da bude opasno oboljenje. Jak kašalj može toliko da oslabi telo da osoba umire od nedostatka kiseonika. U većini slučajeva, bolest nije fatalna, ali je najopasnija kada je deca mlađa od šest meseci dobiju. Ne izgleda da ijedan poznati antibiotik i ublaživač kašlja može da poboljša stanje.

Čudno je, ali izgleda da su Sjedinjene Države jedina veća zapadnjačka zemlja sa obaveznom vakcinacijom protiv pertuzisa. Nije obavezna u Engleskoj, Francuskoj, Zapadnoj Nemačkoj, Kanadi, Austriji, Italiji, Švajcarskoj, Portugalu, Španiji, Danskoj, Švedskoj, Belgiji, Finskoj, Irskoj, Norveškoj, i Holandiji. U stvari, jedini deo Evrope u kome je vakcinacija protiv pertuzisa univerzalno nametnuta je Sovjetski savez i zemlje iza nekadašnje ‘gvozdene zavese’ Poljska, Mađarska, i Čehoslovačka. Masovna vakcinacija u našem ‘slobodnom društvu’ nije dobrovoljna. Od ukidanja regrutacije 1970-ih, obavezna vakcinacija ostaje jedi- ni zakon koji zahteva od građanina da rizikuje život za svoju zemlju“ (H.L. Coulter and B.L. Fisher, A Shot in the Dark, p. 204).

U stvari, broj slučajeva velikog kašlja opadao je u godinama pre uvođenja vakcine protiv pertuzisa. Od 1900. do 1935. stopa smrtnosti od ove bolesti opala je 79% u SAD (International Mortality Statistics, 1981, pp. 164-165). Zbog problema sa vakcinom, stopa smrtnosti je, od početka vakcinacije, ponovo porasla. „Izveštaji u medicinskoj literaturi o ozbiljnim štetnim posledicama šok i oštećenje mozga kod odojčadi primalaca vakcine protiv pertuzisa prostiru se od 1930-ih pa do danas“ (The Randolph Society, The Dangers of Immunization, 1987, p. 56).

Vakcina protiv velikog kašlja izaziva visok procenat neuroloških komplikacija, uključujući smrt. Nekoliko lekara koje poznajem uopšte je ne daju. – (Robert Mendelsohn, „Vaccinations Pose Hazards,“ Idaho Statesman, December 19, 1977.)

Jedan slučaj koji su opisali govori o dečaku starom osam meseci, koji je dobio prvu inekciju protiv pertuzisa sa sedam meseci. Nakon inekcije došlo je do nadražljivosti i pospanosti koje su se za oko tri dana povukle. Tri sedmice kasnije dobio je drugu inekciju i ‘brzo postao razdražljiv, nemiran, febrilan (grozničav), a desna ruka bila mu je ukrućena. Oko 72 sata nakon vakcinacije, dobio je dva ozbiljna napada generalizovane konvulzije i primljen je u drugu bolnicu’. Kada ga je osam meseci kasnije pregledao njegov porodični lekar, ‘dečak je bio slep, gluv, uz nastupe grčeva, i bespomoćan“ (istraživanje iz 1948. od Randolph K. Byers and Freerick C. Moll of Harvard Medical School, kako je objavljeno u H.L. Coulter and B.L. Fisher, A Shot in the Dark, pp. 22-23).

Dr Vinsent Fulginiti, predsednik Komiteta za infektivne bolesti Američke akademije pedijatrije, 1976. godine je napisao rad, „Sporna pitanja u vezi važećih praksi imunizacije: Gledište jednog lekara“ (Controversies in Current Immunization Practices: One Physician’s Viewpoint). Rad je uključen u izjavu dr Entonija Morisa iz 1982. godine, podnetu potkomitetu američkog senata:

Za mene je neshvatljivo da možemo odlučno da preporučujemo i primenjujemo vakcinu protiv pertuzisa bez podjednake posvećenosti rešavanju nerešenih pitanja. Moje je uverenje da Nacionalni instituti zdravlja, Uprava za hranu i lekove, i CDC neprekidno treba da ohrabruju kompetentne autoritete da istraže neodgovorena pitanja i pokušaju da pruže definitivne odgovore“ (V.A. Fulginiti, M.D., navedeno u J.A. Morris, Ph.D., statement to U.S. Senate Subcommittee on Investigations and General Oversight, Committee on Labor and Human Relations, June 30, 1982).

Kada u takvim prilikama dovoljno veliki deo javnosti sazna za to, javnost ostaje šokirana videći šta vakcine protiv pertuzisa rade deci. Zbog ovih problema dolazi do velike uzbuđenosti, koju državni zdravstveni uredi pokušavaju da umire rečima o miru i bezbednosti. Međutim, povik je konačno doveo, 1986, do kongresnog zakona (NCVIA, o kome se detaljnije govori pri kraju ove knjige).

Spor oko vakcine je dosegao svoj emocionalni i politički zenit publicitetom nastalim zbog reakcija na vakcinu protiv pertuzisa. Pažnja javnosti je okrenuta televizijskim dokumentarcima, popularnim knjigama (Coulter & Fisher, A Shot in the Dark, 1985), i brojnim člancima u štampi. Deca u Velikoj Britaniji i Švedskoj više ne primaju vakcinu protiv pertuzisa. Japan je odložio vakcinaciju protiv pertuzisa vršeći je tek kada deca napune dve godine, a američki kongres je doneo nacionalni zakon o povredama dece prouzrokovanim vakcinama NCVIA kako bi se roditeljima čija su deca povređena vakcinama obezbedila nadoknada“ (Randall Neustaedter, O.M.D., The Immunization Decision, 1990, p. 43).

Vakcinom do epilepsije

MMR vakcina smešta virus malih boginja u mozak dečaka. Dete je razvilo ozbiljnu epilepsiju nakon što je primilo MMR vakcinu. Pažljivo istraživanje je otkrilo da je virus malih boginja iz vakcine dospeo do njegovog mozga i izazvao ovo obogaljujuće stanje. Ova tragedija je navedena u novinama London Telegraf (21. Januar, 2001).
 

Vens Ferel

Komentari

Trenutno nema komentara, budite prvi i ostavite svoj komentar

Najnovije   Najčitanije   Izdvajamo

Najnovije teme na forumu

27.08.2015.
 / CPM
29.07.2015.
 / Slavica
12.02.2015.
 / CPM
19.01.2015.
 / савле

Specijalna ponuda

790.00 rsd
Biljne mešavine čajeva
790.00 rsd
Super hrana i dodaci ishrani
790.00 rsd 710.00 rsd
Biljne tinkture
Proizvod se dodaje u korpu. Molimo Vas sačekajte.
Upešno ste dodali proizvod u korpu. Da završite kupovinu kliknite ovde. Da otvorite korpu kliknite ovde.
Proizvod se dodaje u favorite. Molimo Vas sačekajte..Proizvod se izbacuje iz favorita. Molimo Vas sačekajte..